Radikalna ranjivost / 15. Kondenz Festival savremenog plesa i performansa

Ovogodišnji, 15. po redu Kondenz festival savremenog plesa i performansa obeležava moto radikalna osetljivost (radical vulnerability). Kroz program koji obuhvata predstave, predavanja, prezentacije i razgovore, želimo da iz svoje pozicije – pozicije nezavisne plesne scene, pozicije pojedinaca koji biraju da rade na toj sceni, pozicije kolektiva koji se bori da održi i sačuva kolektivni duh, pozicije građana u društvu koje se raspada po svim šavovima – progovorimo o tome koliko smo svi radikalno ugroženi i koliko je u redu da pokažemo svoju osetljivost, svoje slabosti, ali i svoju strast da ne odustanemo.

15. put pravimo festival, otvaramo prozor u “backstage” u kojem ovdašnja plesna scena razmišlja, razgovara, bori se, predlaže, izmišlja, stvara i pregovara. Posle toliko godina, više je nego očigledno da umetnost koju u ovom stvorenom prostoru gledamo / stvaramo / delimo / pozivamo, zapravo, očajnički pokušava da ukaže baš na tu ranjivost, bilo da koristi jezik (radikalne) osećajnosti, čulnosti, emotivne ranjivosti ili okretanja ka afektivnom, bilo da govori direktno politički i aktivistički, angažovano i adresirajući konkretne društvene i političke pojave i procese… Takvim umetničkim praksama i govorom o njima uokvirili smo polje u kome delujemo, pokušavajući da ga održimo, podržimo i ohrabrimo, trudeći se da ga razumemo, čujemo iako šapuće, čitamo mu sa usana. I kada sumnjamo da smo ga razumeli dobro, pitamo se šta hoće da kaže, šta da postigne…

Da li smo danas kao tela, osećajne mašine, i kao zajednice, grupice, alijanse, parovi… radikalno ranjivi, na ivici opstanka ovog oblika društvenosti? Da li smo teško ranjeno telo kojem treba pogled pun ljubavi, još jedan dodir, neko lepo sećanje, poljubac, oslonac, pre nego što zauvek zatvori oči?

Ovogodišnjim programom se zato vraćamo u prošlost evocirajući rad dve velike umetnice, Lusinde Čajlds i Katalin Ladik, ogoljujemo sve svoje slabosti i ranjivosti kao u radovima O iscrpljivanju, Ranjiva tijela, Tranca, Zašto ne(?) i hrlimo u budućnost koja je hrabra i feministička, nagoveštena kroz performanse To speak light pours out i The sound they make when no one listens. Program predstavlja novog autora iz naše sredine (Stefan Veselinović prvi put nastupa na Kondenzu sa radom nastalim u saradnji sa Romanom Lafon-Pašoom) i nastavlja da promoviše našu regionalnu scenu i dijaloge koje sa njom vodimo odavde. Kroz projekat (Non)Aligned Movements i mrežu Nomad Dance Academy svoj rad stavljamo u kontekst post-jugoslovenskog kulturnog prostora, potvrđujući njegove duboke korene u načinu na koji proizvodimo i organizujemo ples kao društvenu praksu.
Sva ona iskustva i znanja stečena kroz ovih 15 godina kondenzuju se u radikalnu ranjivost koja proizvodi drugačiju temporalnost, onu u kojoj je biti zajedno, stvoriti krhku, ali važnu afektivnu alijansu politički čin. Taj čin, kolektivni čin, dolazi uvek uz bezbroj izazova i prepreka, odustajanja, vraćanja, sumnji i podozrenja, teških odbijanja. Ali, on je bez sumnje najvažnija tekovina toga rada.

„Bez zajednice nema oslobođenja, samo najranjivijeg i privremenog primirja između pojedinca i njegovog ugnjetavanja.“ Audre Laurde

Marijana Cvetković