Kondenz 2023 Logo
Kondenz 2023 Logo

Festival feminističkih budućnosti / 16. Kondenz Festival savremenog plesa i performansa

Ovo, 16. po redu izdanje Kondenza biće obeleženo višezvučjem radova i tema koje donose umetnici iz post-jugoslovenskog regiona, Evrope i tri druga kontinenta, Južne Amerike, Afrike i sa Bliskog Istoka.

Prateći sunovrat društva u Srbiji nakon socijalističkog perioda, nemoguće je taj sunovrat ne povezati sa opštom rasprodajom javnih i zajedničkih dobara kao nužnog koraka ka privatizaciji i restauraciji kapitalizma. Proizvodni sistem koji je preoblikovao čitavu društvenu strukturu nezasito nastavlja da prodire i erodira već vidno razoreno tlo na kojem stojimo. Nejednakost i eksploatacija kojoj ovo porozno tlo otvara vrata se međusobno održavaju, formirajući principe kojima naizgled nema alternative. Ove duboko usađene paradigme iznova i iznova dovode u krizu razne aspekte života rasparčavajući zajedničko tlo prema linijama ličnih interesa, čineći da posledično svedočimo nasilnom raslojavanju ne samo društva u nove klase, već i užih društvenih zajednica, kidanju veza među ljudima, nestanku bazičnih zajedničkih vrednosnih principa i povampirenju najmračnijih ideja poput nacionalizma i fašizma. Mnogi od tih procesa direktno su isprepleteni i bivaju produbljivani principom nemilosrdne ekstrakcije i nasilja nad prirodom, ljudima i drugim stanovnicima naše planete, a, u našem slučaju, i nad onim resursima koji su u Jugoslaviji bili izgrađeni zajedničkim sredstvima da bi služili zajedničkoj dobrobiti. Ove promene se manifestuju u vidu različitih oblika neo-kolonijalizma koji naše društvo i njegove prirodne i druge resurse guraju u savremene oblike ropstva, zavisnosti i kolonijalnog potčinjavanja, stvarajući sistem odnosa koji postaje utoliko kompleksiniji kada se u pitanje dovede i rodna perspektiva. U doba neokolonijalne hegemonije svedočimo fenomenima poput oduzimanja vodnih izvorišta, gubitka zemlje i uništenja domaće poljoprivrede, zagađenja prirode usled rudarenja, narušavanja prehrambenog suvereniteta, nevaženja domaćeg radnog zakonodavstva u stranim kompanijama, sve do kompromitovanja zajedničke budućnosti usled podređivanja interesu kapitala i stranih investitora, dovodeći čitave države, zajednice i pojedince u položaj dužničkog ropstva opravdanog vizijom „ekonomskog napretka”.

Zabrinuti pogled:

Kako stvarati umetnosti i plesati i dalje?

Afirmišući nasleđe Pokreta nesvrstanosti, kao i saradnju unutar dve mreže koje su izuzetno važne za rad Stanice i nezavisne plesne scene kod nas – regionalne mreže Nomad Dance Academy i evropske mreže apap – Feminist Futures, na ovom Kondenzu predstavljamo radove umetnika koji sa nama dele pitanja smisla umetnosti u ovom vremenu i donose različite poglede na fenomene neokolonijalizma, ali i ideje o tome kako umetnost plesa i koreografije može istaći i afirmisati telo kao izvor zajedništva. Centralna pozicija tela se pokazala ne samo kao efektna u pružanju i kolektivizaciji otpora represivnim politikama, već i kao neophodna implikacija neokolonijalizma koji relativizuje pitanja telesne autonomije, slobode kretanja i osnovnih prava na vazduh, vodu i ostalih komodifikovanih dobara. Pitanje je, dakle, koje perspektive i alternative otvara telo u pokretu, telo u susretu sa drugim telima i neposrednom razgovoru sa drugim otelovljenim iskustvima i kontekstima.

Program pred vama rezultat je dvogodišnjeg saradničkog rada sa kustosima dva sestrinska festivala, Plesnim festivalom iz Rejkjavika (Island) i festivala Meteor u Bergenu (Norveška), partnerima u projektu apap – Feminist Futures. Kroz razmenu, zajednička putovanja, razgovore i zabrinutost za svet koji se pred našim očima ruši pod silama kapitalističke surovosti, mapirali smo umetničke odgovore u našim različitim društvima koje povezuje položaj na rubovima Evrope. Za nas je posebno bilo inspirativno i važno putovanje u Rio de Žaneiro i favelu Maré, a duh tog putovanja i svih susreta koje smo imali tamo biće prisutan na festivalima u Beogradu i Rejkjaviku.

Kao i uvek, u realizaciji festivala suočili smo se sa nedostatkom prostora za ples u Beogradu: to je tema kojom se Stanica bavi od svog osnivanja 2005. godine. Kondenz je uvek trenutak u godini kada o tome govorimo više i glasnije. Usled kulturnih politika Beograda i Srbije u kojima ne postoji dijalog niti razvojni odnos prema kulturi, ovo ostaje tema već 18 godina. Zato nam posebno znači solidarna pomoć Centra za kulturnu dekontaminaciju koji je ove godine ceo svoj prostor stavio u službu Kondenza: to je solidarni čin podrške nezavisnoj plesnoj sceni koju i ove godine Ministarstvo kulture ignoriše.

Ovi i drugi izrazi podrške koje Stanica, Kondenz i nezavisna plesna scena dobijaju su razlozi zbog kojih verujemo da su feminističke budućnosti moguće i dostižne.

Marijana Cvetković i Nevena Delić

PROGRAM

Terra Nullius

performans u javnom prostoru

27.10. @17:30 ! ODLOŽENO ZA 28.10. @17:30 !

Mesto polaska: obala Save

Dostupno za invalidska kolica

Paula Diogo

Koncept, umetničko rukovođenje i izvođenje: Paula Diogo
Tekst i glas: Paula Diogo
Dizajn zvuka: João Bento
Izvedba: Jovana Mijatović, Vladimir Bjeličić

Umetnička saradnja: Alfredo Martins, Daniel Worm, Elsa Mencagli, Estelle Franco, Masako Hattori, Frame Colectivo i Renato Linhares
Dramaturška podrška: Alex Cassal
Fotografija: João Tuna
Hvala timu Kondenza

Produkcija: Vanda Cerejo
Komunikacija: Carlos Alves
Koprodukcija: Má-Criação i TNDMII
Rezidencije i podrška pri produkciji: Arquipélago-Centro de Artes Contemporâneas, Citemor i O Espaço do Tempo
Umetnička saradnja: Alkantara, Galeria Zé dos Bois
Podrška u umetničkim rezidencijama: Companhia Olga Roriz
Podrška: CML – Pólo Cultural Gaivotas | Boavista

Paula Diogo je performerka i rediteljka koja se prvenstveno bavi saradničkim procesima. Radi kao producentkinja i umetnica, a osnovala je nekolio umetničkih kolektiva i sarađivala sa umetnicima i kompanijama iz Portugalije i sveta. Nedavno je osnovala Má-Criação, platformu koja povezuje stvaraoce iz različitih umetničkih i geografskih oblasti. Članica je kolektiva Celestial Bodies, projekta posvećenog prostorima koji integrišu prakse solidarnosti, brigu, empatije i radoznalosti. Paula Diogo je jedna od umetnica koje podržava platforma apap – Feminist Futures. Živi i radi u Lisabonu.

Finansijska podrška: Fondacija Calouste Gulbenkian i kulturni fond GDA fondacije za 2018/19
Rad Paule Diogo je podržan kroz projekat apap Feminist Futures
Projekat je finansirao DGArtes, Ministarstvo kulture Portugala
Má-Criação ima finansijsku podršku gradske uprave Lisabona

27.10. @17:30 ! ODLOŽENO ZA 28.10. @17:30 !

Mesto polaska: obala Save

Dostupno za invalidska kolica

„Terra Nullius” je pravni izraz koji označava neprisvojene teritorije, ničiju zemlju, nultu tačku. Ovaj projekat istražuje poetski potencijal samog pojma, zamisao da neistražene teritorije mogu pružiti prostor za nove načine življenja izvan tržišnih vrednosti. Paula Diogo, performerka i rediteljka, stvara izbedbene audio šetnje koje prizivaju daleka mesta. Projekat je razvijen tokom njenog jednogodišnjeg boravka u Rejkjaviku gde je radila na preplitanju i istraživanju odnos između ličnih i kolektivnih sećanja koristeći dva jednostavna čina: hodanje i pisanje. Terra Nullius je osmišljen kao performans zasnovan na zvučnom tkanju koje prevazilazi geografski određene granice i stupa u dijalog sa svakom novom lokalnošću u kojoj se performans dešava. Time uvlači publiku u kolektivno iskustvo koje se, prateći predodređenu putanju, završava ponovnim susretom i čitanjem knjige Terra Nullius. Performans proširuje prostor pozorišta i razvija se u javnom prostoru grada, kao i u diskusijama nakon izvođenja.

Feministička škola: Ka feminističkoj dramaturgiji

radna grupa

Ana Dubljević

28.10, 12:00-15:00

Magacin

Dostupno za invalidska kolica

Ana Dubljević je umetnica koja se bavi plesom, koreografijom i performansom. Magistrirala je koreografiju i izvedbu u Gisenu (Nemačka). Od 2007. godine stvorila je brojna koreografska dela, radila produkciju i izvodila u zemlji i inostranstvu. Njen rad trenutno podržava mreža apap Feminist Futures. Uz koreografski rad i istraživanja u plesnoj dramaturgiji, Ana je od 2006. godine aktivna članica Stanice Servisa za savremeni ples, gde takođe predaje i gde je ko-kurirala Kondenz festival. Stanica je 2021. objavila njenu knjigu „Feministički porno-pejzaži. O feminističkom dramaturškom mišljenju u praksi plesa i performansa”. Njene nedavne pozorišne i plesne saradnje iz 2021. su „Cement Beograd”, nagrađen nagradom Grand Prix 55. Bitef festivala, i „Dancefloor 2022”, rađen u, oko i za hotel Haludovo Palace na ostrvu Krku, trenutno je na turneji. Voli erotsku poeziju i nada se planetarnom generalnom štrajku.

Rad grupe će se bazirati na tekstualnim materijalima knjige „Feministički pornopejzaži. O feminističkom dramaturškom mišljenju u praksi plesa i performansa“ Ane Dubljević. Knjiga nas poziva, da kao polazište za refleksiju i diskusiju, posmatramo (feminističku) dramaturgiju, ne samo kao produkciju značenja na sceni, već i šire, kao zajedničku praksu mišljenja-osećanja unutar procesa stvaranja, organizacije, produkcije i diseminacije dela.

Poglavlja koja se bave pejzažnom dramaturgijom, kao primerom mogućeg scenskog dramaturškog modela, zatim mikropolitikama unutar procesa, kao i prinicipima feminističkog dramatruškog mišljenja koje autorka mapira u sopstvenom praktičnom radu, poslužiće kao problemska platforma za rad grupe. Ako u odnosu sa publikom napustimo autoritet jedne centralne tačke posmatranja, može li nam feminističko dramaturško mišljenje pomoći da ga istovremeno i s namerom, napustimo i u radnom procesu?

Kako vodimo procese bazirane na praksama zadovoljstva i brige sa (care with), one vodjene ne efikasnošću, već ko-egzistiranjem u neslaganju, one što daju prostor neizvesnostima uprkos strahu, jer upravo tu vide prostor slobode? Da li i kako takvi drugačiji procesi mogu da proizvedu drugačije predstave? Učesnici su pozvani da reflektuju i podele primere iz svojih umetničkih praksi i mapiraju probleme i potencijale ovakvog pristupa.

I need a new body

predstava

28.10. @20:00

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Dostupno za invalidska kolica

Viktorija Ilioska 

Koncept i koreografija: Viktorija Ilioska u saradnji sa umetnicama Nastyom Dzyuban i Laurom Stellacci
Izvedba: Viktorija Ilioska i Nastya Dzyuban
Glasovi: Amélie Haller i Maren Küpper
Dizajn zvuka: Laura Stellacci Foto: Sonja Stavrova

Koprodukcija: Lokomotiva Centar za nove inicijative u umetnosti i kulturi (program Koreografirana tela, Life Long Burning / Performance Situation Room program), NDA Slovenija i Viktorija Ilioska

Zahvaljujemo se: Dushica Nofitoska, Biljana Tanurovska Kjulavkovski, Kristina Lelovac, Emilija Cockova, Max Smirzitz, Rok Vevar, Elizabeth Kolevska, Dushica Lazova

(Non)Aligned Movements – (Non)Aligned Program

Viktorija Ilioska je koreografkinja i performerka iz Makedonije koja trenutno živi i radi između Makedonije i Nemačke. Već duže od jedne decenije aktivno učestvuje u programima koji podržavaju i podstiču razvoj savremenog ples, sarađuje sa raznim institucijama i radi na jačanju nezavisne plesne scene. Od 2010. godine je članica mreže Nomad Dance Academy, kroz koju uspostavlja mnogobrojne veze i ostvaruje saradnje u regionu Balkana. Viktorija je završila master studije koreografije na Institutu za primenjene pozorišne studije na Univerzitetu Justus Liebig u Gisenu. Poigravajući se različitim formama provokacije, njen rad se često bavi i istražuje pojmove rada, identiteta i prikaza žena u javnoj sferi.

Nastya Dzyuban se bavi plesom i koreografijom. Rođena je u Kijevu, a trenutno živi u Frankfurtu. Od 2015. godine ona razvija svoju umetničku praksu uglavnom u saradnji sa bliskim prijateljima i kolegama. Njen umetnički fokus obuhvata presek pozorišnog i koreografskog dispozitiva, kao i teme potencijalnosti, izmeštenosti i pojam zajedničkog. Nastya je nedavno završila master studije koreografije na Institutu za primenjene pozorišne studije u Gisenu i radi kao samostalna koreografkinja i plesačica. 2021. je pohađala danceWEB program u Beču, a 2022. godine je bila jedna od kustosa festivala Diskurs35 i Hungry Eyes.

Laura Stellacci ispituje svakodnevne gestove i tehnologije tela kroz pokret i ples, tekstil i zvuk. Često u saradnji sa drugim umetnicima, Laura sprovodi koreografiju krpljenja, šivenja i sečenja, kako bi govorila o povezanosti performansa i zajednice. Trenutno je na master studijama koreografije na Institutu za primenjene pozorišne studije na Univerzitetu Justus Liebig u Gisenu.

Podrška: Ministarstvo kulture Severne Makedonije, Kreativna Evropa

28.10. @20:00

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Dostupno za invalidska kolica

I need a new body je rad koji se fokusira na pojmove izpumpavanja, isisanja, crpljenja i ekstrakcije, a koje povezuje i sa ljudskim telom i sa prirodnim resursima. „U trenutku kada uživamo u lažnoj predstavi neograničeno dostupnih resursa, dok smo Zemlju iscrpeli do poslednjih mrvica, kako da nastavimo da izpumpavamo?” Koreografsko delo poziva da istovremeno pratimo procese hranjenja, podrške i rasta. Tokovi izpumpavanja, premeštanja materije, su naizgled  osnova vitalnih procesa produkcije i reprodukcije. Vučemo, isisavamo, izvlačimo i isušujemo telo zemlje kako bismo obogatili naše živote na njoj, ispražnjujući i isušujući budućnost. Istovremeno isisavamo, bustujemo, ubrizgavamo i naduvavamo sopstveno telo, izazivajući njegove granice i mogućnosti. Izpumpavanje se, paradoksalno, odnosi istovremeno na kapitalističku ekstrakciju, kao i na feminističke prakse podrške i podsticanja. Dok jedna strana izvlači, druga se iscrpljuje. Performans I need a new body se odvija u međuprostoru između izloženog tela i tela kao resursa, definišući prostor njihovog preseka.

Feministička škola: Kretanje u vreme statusa quo

predavanje

Nebojša Milikić

29.10 @17:00

Magacin

Dostupno za invalidska kolica

Nebojša Milikić je kulturni radnik i producent, živi i radi u Beogradu. Od 1990. godine bavi se političkim aktivizmom, organizacijskom, umetničkom i kustoskom praksom u vizuelnim i relacionim umetnostima, nezavisnim istraživanjem, javnom debatom i kritičkim pisanjem o kulturnim i političkim problemima tranzicionih društava. Objavljuje na raznim aktivističkim i umetničkim portalima (Mašina, Novi plamen, Blog B92), učestvuje u saradničkim projektima, aktivističkim istraživanjima i kampanjama u zemlji i inostranstvu. Od 1999. godine radi u Kulturnom centru Reks u Beogradu, kao inicijator i koordinator raznih programa i projekata. Član je inicijative Ne rehabilitaciji, posvećene borbi protiv nenaučnih istorijskih revizija i negacija. Inicijator je platforme Crvena podrška za prevođenje i prepričavanje odabranih odlomaka iz globalne teorijske i političke debate. Nedavno je uredio nekoliko publikacija u Srbiji, Rumuniji i Bosni i Hercegovini o političkom i kulturnom pozicioniranju srednje klase na kapitalističkoj periferiji.

Čini se da je većina trenutnih kriza svetskih sistema posledica borbe za nadmoć unutar status quo režima globalnog kapitalizma. Radikalne alternative se napuštaju, a ambicije ka njima ukidaju. Možda je to samo racionalan izbor? Po rečima jednog indijskog naučnika, ne postoje ideje niti koncepti, pa čak ni u marksizmu, kojima se mogu opisati razmere i priroda kolonijalne pljačke u Indiji. Evropski zvaničnici na nedavnom samitu EU-CELAC se nisu ni dotakli tema reparacija za posledice kolonijalizma i ropstva. Autor knjige na temu otpora nacizmu unutar istorije socijalizma, postavlja kao glavno pitanje tu „glasnu tišinu” o povezanosti imperijalizma i fašizma.

Možda je neizbežno da se otpor režimima dominacije i eksploatacije ljudi i prirode koji se ciklično obnavljaju i rastu ne oslanja na suštinski alternativne ideje o organizaciji materijalne proizvodnje (to jest na smenjivanju globalnog i lokalnog, društvenog i tehničkog modela podele rada). Kulturna hegemonija status quo režima čini da ideja drugačijeg sveta deluje u najmanju ruku čudno, lako sistematski potisnuta i ignorisana, ili čak razarajuća, podložna rutinskoj demonizaciji i proganjanju. Ideje o drugačijem, univerzalno pravednom i humanom svetu su izostavljene iz repertoara globalnog dramskog pozorišta. Te ideje su prepreka sve intenzivnijem univerzalnom toplom i hladnom ratovanju, koje je sve više motivisano ili nadoknađeno toplim i hladnim kulturnim ratovanjem. Čini se da nema nikoga ko zamišlja, traži, a kamoli da bar opcrta i posegne za onim što bi moglo da se nazove alternativnim horizontom globalne / lokalne socijalne imaginacije.

Koja je uloga i moć pokreta performativnog tela u misiji pokretanja duha posmatrača? Ne znam tačno, ali prijatelj mi je jednom prilikom rekao da je savremeni ples poput open-source programa: odbacuje ustanovljeno / kodifikovano i uspostavlja inovativne / emancipatorne procedure kretanja kroz digitalni svet, isto kao što ples odbacuje i potom ponovo uspostavlja procedure u bipedalnom svetu.

Es un no parar

predstava

29.10. @21:00

Malo pozorište “Duško Radović”

Dostupno za invalidska kolica

Dario Barreto Damas i Zrinka Užbinec

Ples sastavio Darío Barreto Damas
Ples otplesali Zrinka Užbinec i Darío Barreto Damas
Ples muzički propratili Darío Barreto Damas i Tsvetan Momchilov
Ples osvetlila Carina Premer

Ples ilustrovao Gjorgji Despodov
O plesu se brinuo Aleksandar Georgiev
Produkcija: Darío Barreto Damas

(Non)Aligned Movements – (Non)Aligned Program

Darío Barreto Damas je plesač sa Kanarskih ostrva koji istovremeno radi na Tenerifima, u Skoplju, Sofiji i Stokholmu. Njegov umetnički pristup se bazira na plesu kao autonomnom obliku znanja i na praksama deidentifikacije kao mehanizmima medijacije. Dario je radio kao plesač, koautor i saradnik umetnika kao što su Deborah Hay, Cristina Caprioli, Ofelia Jarl Ortega, Aleksandar Georgiev, Philip Berlin itd. Član je udruženja ICC (Imaginative Choreographic Center), STEAM ROOM, Lokomotive, mreže Nomad Dance Academy, Interimkultur, TenerifeLAV Laboratorio de Artes vivas y Ciudadanía i Asociación de Artistas del Movimiento PiedeBase.

Koprodukcija i podrška: ICC (Imaginative Choreographic Center), Garage Kolektiv, Nacionalni fond za kulturu Bugarske, Ministarstvo kulture Bugarske, Instituto Canario de Desarrollo Cultural (ICDC), Cabildo de Tenerife, Hessische Theater Akademie i Künstler*innenhaus Mousonturm.

29.10. @21:00

Malo pozorište “Duško Radović”

Dostupno za invalidska kolica

To je neprestana radoznalost, poput šteneta u neprekidnom istraživanju. To je pažnja koja šumi i rasplinjuje se bez prestanka, dok ujedno upija i emituje informacija. Oprezna svest usmerena na dati trenutak. Neprekidna i izdašna spremnost na promenu. Neprekidno i vedro slavljenje složenosti i istovremenosti. Neprekidni i istrajan pokušaj da se učini vidljivim ono što ples može biti.
U ovom delu Zrinka Užbinec i Darío Barreto Damas koriste repeticiju i ritam kao generatore, kako bi plesali ples koji zagovara svoj opstanak time što ostvaruje sopstveni potencijal da se iskusi kao fenomen u stalnoj promeni i koji koegzistira sa drugim formama nepotčinjavajući se ni jednoj od njih.

Feministička škola: Systering – Practicing Feminist Governance

radionica

Critical Practice (Made in Yugoslavia): Elena Novakovits, Maeve Johnson

30.10, 17:00 – 19:30

Magacin

Dostupno za invalidska kolica

Maeve Johson i Elena Novakovits su jedna trećina systering kolektiva fokusiranog na samoobrazovanje i dekolonijalizaciju diskursa. One su kulturne radnice u polju performativnih umetnosti koje kombinuju teoriju sa umetničkom praksom – obe su spisateljice, dramaturškinje, performerke i istraživačice koje dele interesovanje za feminizam, insitucionalnu kritiku i pitanja prekarnog rada. Kao polaznice četvrte generacije programa Critical Practice (Made in Yu), systering kolektiv su nedavno objavile knjigu systering.

Radionica će biti posvećena prezentaciji knjige “Systering”, zajedničkog rada učesnika četvrtog ciklusa programa Critical Practice_Made in Yu, program mreža Nomad Dance Academy i apap – Feminist Futures da bi se podstaklo diskurzivno promišljanje savremenih izvođačkih umetnosti, sa fokusom, ali ne isključivo, na post-jugoslovenski prostor.

Kroz grupne zadatke i razmišljanje, bavićemo se nekim od glavnih uvida koje otvara ova knjiga – kolektivno pisanje, feminističke kustoske prakse, institucionalna kritika, kulturalni rad, a sve to uz osnažujuće razmatranje instrumenta kritičkog mišljenja u polju plesa i koreografije.

Omni Toxica

predstava

30.10. @21:00

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Dostupno za invalidska kolica

Paula Chavez Bonilla

Koncept i umetničko rukovođenje: Pau(la) Chaves Bonilla
Koreografija: Thais Di Marco i Pau(la) Chaves Bonilla
Izvođenje: Nadia Bekkers, Karina Villafan i Pau(la) Chaves Bonilla
Vizuelna umetnost i scenografija: Natalia Sorzano i Jovan Jović
Dizajn zvuka: Nadia Bekkers
Dramaturgija, umetnička podrška: Rodrigo Batista

Istraživanje: Natalia Chaves Lopez i Paula Chaves Bonilla
Dizajn svetla i tehnička podrška: Dana Claasen
Produkcija: Veem House for Performance i Productiehuis Theater Rotterdam
Fotografija: Bas Czerwinski

Poznatija kao La ChicaScratch, Pau(la) je koreografkinja, umetnica performansa i organizatorka brojnih lokalnih inicijativa iz Kolumbije, a živi u Amsterdamu. Njen rad potiče iz polja savremenog plesa, pozorišta, cirkusa, feminističkih politika, koreografije i samoorganizovanih inicijativa, a trenutno radi povezujući sve te discipline. Chaves Bonilla je završila koreografiju na Univerzitetu umetnosti u Amsterdamu, u okviru programa School for New Dance Development (SNDO), dok je master u oblasti likovnih umetnosti i dizajna – Ekologije i transformacije, završila na Institutu Sandberg.

Njen umetnički rad ispituje društvene fenomene kroz prisustvo cenzure u novinarskom i medijskom izveštavanju, kroz otpor, rodnu problematiku i umetnost u neoliberalnom-kapitalističkom poretku. Rezultati njenog istraživanja postaju performansi, video, instalacije i pisana dela. Estetika njenog rada je poput manifesta, pejzaža u kojima se stapaju elementi spekulativne imaginacije, društvene kritike i magičnog realizma.

Njeni radovi su prikazani u Amsterdamu, Stokholmu, Cirihu, Beču, Roterdamu, Lajdenu, Koriju, Berlinu, Istanbulu i Zandamu. 2019 dobila je podršku za svoj društveno-angažovan umetnički rad od Amsterdamskog fonda za umetnost. Od 2020. godine njene radove podržava Veem House for Performance i evropska mreža plesa Life Long Burning.

30.10. @21:00

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Dostupno za invalidska kolica

Paula Chavez Bonilla, takođe poznata kao La ChicaScratch, je koreografkinja, performerka i aktivistkinja u brojnim lokalnim inicijativama u Amsterdamu. U ovom radu stvara distopijsku laboratoriju u kojoj se odvija novinarski i forenzički izvedbeni ritual o istoriji biljke koke. Omni Tóxica ispituje smrtonosne politike koje stoje iza onoga što nazivamo Koka-Kokain kompleks, otkrivajući proces komodifikacije i prelazak svete, lekovite biljke u belački, kapitalistički i toksični proizvod kao što je kokain, kao produžetak neokolonijalnog upravljanja. Biljka koke stoga razotkriva nekoherentni jaz između pravde i legaliteta koji predstavlja samu osnovu ove multi-milionske industrije.

„… A u trenutku kada se tlačitelj uhvati istih listova kako bi iz njih izvukao eliksir, desiće se suprotno. Taj sok koji će vama pružiti snagu i život će za belce postati odvratni i degenerični porok; dok će vama biti duhovna hrana, njima će donositi idiotizam i ludilo. Ne zaboravite, deco moja, da gajite biljku, jer je to dragoceno nasleđe koje vam ostavljam, da je štitite od izumiranja i čuvate među braćom i sestrama sa strahopoštovanjem i ljubavlju”.

Dekolonijalni mit biljke Koke (isečak)

Feministička škola: Koreografije slatkosti–nasilja

radionica

Zrinka Užbinec

31.10, 12:00 – 14:00

Magacin

Dostupno za invalidska kolica

Zrinka Užbinec (ona/oni) pleše i radi u polju koreografije koristeći različite medije i materijale. Najčešće bira kolaborativan rad, zauzimajući feministički pristup i tražeći emancipatorske potencijale plesnog tela. Završila je MA program “Choreography and Performance” na Institutu za primjenjene teatarske studije u Gisenu, a 2020. godine je provela šest meseci kao stipendista Akademie Schloss Solitude. Bila je članica pozorišne grupe  BADco. U 2021. godini Zrinka započinje umetničke doktorske studije u Centru za plesna istraživanja Univerziteta Coventry, gde istražuje koreografiju kroz odnose slatkosti i nasilja. Zrinkini nedavni saradnički radovi su: Dolls and Goats (Gallerija Močvara, Zagreb), Exploded Goo (Frankfurt/Gisen), Kitchen-ing Questions (Frankfurt), Such a Cute Crash (Štutgart) i Impossible Dances (Čikago).

U dvosatnoj razmeni, Zrinka će predstaviti segmente koreografske i feminističke prakse, te teorijskog istraživanja o povezanosti slatkosti i nasilja koje provodi unutar doktorata na Univerzitetu Coventry (Velika Britanija).Temelj istraživanja je koreografija i njena sposobnost razotkrivanja dvosmislenih, nestabilnih i nebinarnih spojeva.

Koreografija je pritom mehanizam za istraživanje, proizvodnju i potresanje kompleksnih odnosa, metastabilno stanje koje može ponuditi iskustvo umesto rešenja – promjenu odnosa moći, ostajanje u nemogućnosti, željeno neželjeno prelaženje granica, afektivnu nejasnoću. Zrinka će prezentovati istraživanje i potom otvoriti razgovor o koreografiji koja promatra, proizvodi i poetski modulira stanja poput slatkosti–nasilja.

Hiljadu i druga noć

predstava

31.10. @20:00

Galerija ArtGet, Kulturni centar Beograda

Plesna grupa NEUT

Autori/ke i izvođači/ce: Jovana Stojić, Jana Milenković, Đorđe Živadinović Grgur, Simonida Žarković, Isidora Popović
Muzičari: Vojin Aleksić, Vladimir Stanišić, Pavle Rakočević, Rastko Pavlović
Umetnički i naučni saradnici: Dunja Savić, Filip Otović Višnjić, Vera Klupić

Stvaralački proces ovog dela podržan je kroz obrazovnu platformu Puzzle #7 Stanice Servisa za savremeni ples i projekta Dance On Pass On Dream On.

Plesni kolektiv NEUT (Jana Milenković, Isidora Popović, Jovana Stojić, Simonida Žarković i Đorđe Živadinović Grgur) nastao je kao neformalna grupa mladih umetnika okupljena oko obrazovnog programa Puzzle u organizaciji Stanice Servisa za savremeni ples. Kroz edukativni program, teorijske, praktične i diskurzivne radionice, kao umetnici sa interesovanjem u oblasti savremenog plesa, performansa i multimedijalnih praksi, imali smo priliku da radimo sa različitim regionalnim i međunarodnim mentorima i afirmisanim koreografima (Igor Koruga, Marko Milić, Ana Dubljević, Dalija Aćin Thelander, Jelena Alempijević, Isidora Stanišić, Vim Wandekeybus, Dragana Alfirević, Dejan Srhoj, Dušan Murić, Willy Prager, Marijana Cvetković, Bojana Mladenović, Aleksandra Janeva Imfeld, Ana Vujanović, Thiago Granato, Dragana Bulut i dr). Kroz međusobnu saradnju i druženje, izdvojili smo se kao grupa umetnika srodnih interesovanja i aspiracija koja je započela samostalan rad i raznorodna istraživanja negujući koautorski princip. Osnovni fokus predstavlja praktikovanje i ispitivanje kolektivnih praksi u stvaralaštvu. Od 2020. godine, aktivni smo na nezavisnoj kulturnoj sceni, kroz autorski rad, ali i kroz saradnje sa drugim institucijama i umetnicima.

Radovi: Finale (2020), Lako (2021), Kolo (2021), Jagode sa šlagom (2021)

31.10. @20:00

Galerija ArtGet, Kulturni centar Beograda

Na prvom „putovanju” u hiljadu i drugu noć plesni kolektiv NEUT poziva posetioce da se prepuste proviđenju, stvore prostor za imaginaciju ili pak uzmu aktivno učešće u događaju i uživaju u sadržajima koje nude izvođačice i izvođači.
Istraživaće se forme i sredstva koje su u vezi s temama samog dela sa različitim fokusima: na tekst, ples, muziku, video i veštačku inteligenciju.
Kamerni ansambl MONK učestvuje u događaju izvođenjem transkripicije dela „Šeherezada” Rimskog-Korsakova, originalno pisanog za simfonijski orkestar, čime se nadgrađuje princip pripovedanja koji prožima čitav performans.

Odnosi prostornih i vremenskih konteksta, bili oni u harmoniji ili sukobu, tokom rada isticali su se u prvi plan interesovanja umetnika i odveli u potragu za alternativnim načinima funkcionisanja – unutar društva, male umetničke grupe ili pojedinca samog.

A kad bì hiljadu i druga noć…

Necropolis

predstava

01.11. @20:00 / ODLOŽENO ZA 02.11. @17:00

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Dostupno za invalidska kolica

Arkadi Zaides

Koncept i umetničko rukovođenje: Arkadi Zaides
Dramaturgija, tekst i glas: Igor Dobričić
Asistencija pri istraživanju i koreografiji, izvedba: Emma Gioia
Tehnički menadžment: Etienne Exbrayat
Representative Rui Silveira
Skulptura: Moran Senderovich
3D modeling: Mark Florquin
Avatar animacija: Jean Hubert
Asistent animacije: Thibaut Rostagnat
Dizajn zvuka: Aslı Kobaner
Administracija i produkcija: Simge Gücük / Institut des Croisements
Koprodukcija: Theatre de la Ville (FR), Montpellier Danse 40 Bis (FR), Charleroi Danse (BE), CCN2 Centre chorégraphique national de Grenoble (FR), les ballets C de la B (BE), Tanz im August / HAU Hebbel am Ufer (DE), La Filature – Scène nationale de Mulhouse (FR) Residency support STUK (BE), CCN – Ballet de Lorraine (FR), Workspacebrussels (BE), PACT Zollverein (DE), WP Zimmer (BE), Cie Thor (BE)
Podrška: RAMDAM, un centre d’art (FR)
Lokalni stručnjaci koji su sproveli istraživanje o poginulima na Balkanskoj ruti: Marijana Hameršak, Uršula Čebron Lipovec, Nevena Delić, KlikAktiv

Istraživanje i lociranje grobnih mesta: Aktina Stathaki, Amalie Lynge Lyngesen, Amber Maes, Amirsalar Kavoosi, Ans Van Gasse, Arkadi Zaides, Benjamin Pohlig, Bianca Frasso, Carolina-Maria Van Thillo, Prof. dr. Christel Stalpaert, Doreen Kutzke, Dorsa Kavoosi, Elisa Franceschini, Elvura Quesada, Emma Gioia, Eva Maes, Filippo Furri, Frédéric Pouillaude, Friederike Kötter, Gabriel Smeets, Giorgia Mirto, Gosia Juszczak, Igor Dobricic, Ilka Van Bijlen, Jordy Minne, Joris Van Imschoot, Julia Asperska, Juliane Beck, Katia Gandolfi, Katja Seitajoki, Lilas Forissier, Lina Gilani Tsitouri, Lovis Heuss, Luca Lotano, Lucille Haddad, Maite Zabalza, Maria Sierra Carretero, Mercedes Roldan, Myriam Van Imschoot, Myrto Katsiki, Osnat Kelner, Özge Atmış, Pepa Torres Perez, Sarah Leo, Selby Jenkins, Simge Gücük, Solveig Gade, Sunniva Vikør Egenes, Tamara Vajdíková, Tilemachos Tsolis, Yannick Bosc, Yari Stilo

Arkadi Zaides je koreograf, performer i istraživač. Završio je master studije na AHK akademiji za pozorište i ples u Amsterdamu. Od 2011. godine radi doktorski istraživački rad na Univerzitetu u Antverpenu, na Kraljevskom konzervatorijumu u Antverpenu, Univerzitetu u Gentu i na Umetničkoj školi KASK (HoGent). Član je istraživačke grupe CORPoREAL na Kraljevskom konzervatorijumu u Antverpenu i istraživačkog odseka S:PAM (Studies in Performing Arts) na Univerzitetu u Gentu.

Njegov rad ispituje načine na koji politički i društveni kontekst utiču na fizičko telo i stvaraju koreografiju. Njegov rad ujedno izaziva i inspiriše gledaoce. Stvara inkluzivni prostor koji okuplja različite društvene sfere i zajednice. Njegov rad je izvođen u sledećim državama: Francuska (Theater National De Chaillot, CDC Toulouse, KLAP), Nemačka (Fabrik Potsdam, Pact Zollverein, Weimar Nationaltheater), Holandija (Korzo, Bellevue, Stadsschouwburg Rotterdam), Švajcarska (Tanzhaus Zürich), Kanada (Firehall Arts Center, MAI), Sjedinjene američke države (LaMaMa, NYLA), Čile (FIT), Japan (Aoyama Round Theater, Dance Box, Session House), Češka (4+4 Days in Motion), Poljska (Arts Station Foundation, Impart Art Center), Italija (Santarcangelo Theater Festival), Grčka (Onassis Foundation), Španija (Mes De Danza, BAD Bilbao), i Kina (Shanghai Dance Festival).

01.11. @20:00 / ODLOŽENO ZA 02.11. @17:00

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Dostupno za invalidska kolica

Arkadi Zaides, koreograf i performer, i njegov tim baziraju istraživanje na pretpostavljenim i nepotpunim podacima o migrantima i izbeglicama koji su izgubili živote pokušavajući da uđu na teritoriju Evrope. Necropolis istražuje i dovodi u pitanje forenzičke procedure i odsustvo informacija vezanih za raspadajuća tela nepriznatih i neidentifikovanih žrtava. Evropski pravosudni sistem jasno raspoznaje granicu između smrti izazvane kriminalnim aktom, nesrećnim slučajem i prirodne smrti, što potom određuje i način na koji se telo tretira. Hiljade smrtnih slučajeva koji se dešavaju pred vratima Evrope dovode u pitanje ovu taksonomiju, kao i problematike vezane za slobodu kretanja i nekropolitiku, obuhvatajući priču kolektiviteta čije duše lebde nad kontinentom.

Necropolis je zamišljen kao rastuće virtuelno skladište, arhiv, mapa i nevidljivi horizont koji spaja mitologije, istorije, geografije i anatomije onih koji su ušli u nekropolis. To je jedno telo svih tela i ne-telo u isto vreme.

Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom

predstava

02.11. @20:00

Bitef Teatar

Igor Koruga

Autorstvo i koreografija: Igor Koruga
Izvođači: Nela Antonović, Jelena Jović, Sanja Krsmanović Tasić, Tanja Pajović, Anđelija Todorović, Boris Čakširan
Dramaturgija: Milica Ivić
Koordinacija: Marko Pejović, Filip Perić
Kompozicija: Luka Mejdžor
Dizajn svetla: Boris Butorac

Produkcija: Marijana Cvetković
PR: KomunikArt
Produkcija: Stanica Servis za savremeni ples uz podršku projekta Dance On, Pass On, Dream On, programa Kreativna Evropa i Ministarstva kulture Republike Srbije
Partneri: Kulturni centar Magacin, Bitef Teatar

Igor Koruga radi kao samostalni umetnik u oblasti scenskih umetnosti (savremeni ples i koreografija). Obrazovanje je stekao iz oblasti antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i iz plesnog autorstva na Univerzitetima umetnosti u Berlinu i Amsterdamu. Autor je više plesnih i multimedijalnih radova: Krajolik želje (2023), Zašto ne? (2022), Blizina dodira (2022), Kako objasniti slike muškarcu (2021), Jedan, dva, tri, dođi druže, sa mnom pleši (2021), Lounli plenet (2020), Nema nade (2017), Samo moje (2016) itd. Radi kao saradnik za scenski pokret u pozorišnim predstavama i na filmu, i kao dramaturg u oblasti plesa. Sarađivao je sa brojnim autorima i rediteljima: Tanjom Mandić Rigonat, Jovanom Tomić, Đurđom Tešić, Bojanom Đorđevim, Majom Pelević, Dimitrijem Kokanovim, Olgom Dimitrijević, Isidorom Stanišić… Kao izvođač, nastupao je na scenama raznih pozorišta u Evropi (Dansens Hus Stokholm, Tanzquartier Beč, Leopold muzej Beč, HAU Berlin, Uferstudios Berlin, Kammerspiele Minhen, Bitef teatar, Atelje 212 itd.). Kao pedagog radio je u različitim obrazovnim platformama: Stanice Servisa za savremeni ples, Gete instituta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Instituta za umetničku igru u Beogradu. Član je tima za arhiviranje izvođačkih umetničkih praksi u regionu. Kao istraživač u oblasti teorije izvođačkih umetnosti, pisao je za istaknute regionalne časopise (Maska Ljubljana, Teorija koja hoda Beograd, Kretanja Zagreb itd.). Do sada je bio stipendista programa: Akademie Schloss Solitude, Tanzstipendium gradonačelnika Berlina, DanceWEB, Nomad Dance Academy. Dobitnik je prve nagrade i Nagrade kritike na Festivalu koreografskih minijatura, zatim nagrade 43. Infant festivala i godišnje nagrade Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije (NORBS).

Nela Antonović pohađala je školu za savremeni balet Smiljane Mandukić od 1964. do 1972, kada postaje profesionalni član Beogradskog savremenog baleta Smiljane Mandukić (do 1984. godine). Paralelno pohađa Baletsku školu „Lujo Davičo“, ide na radionice raznih tehnika kod pedagoga i koreografa Evrope i Amerike (Milana Broš, Marta Grem, Kazuo Ono, Euđenio Barba, Karolin Karlson…). Dobitnica je nagrade Grada Beograda „Oktobarski cvet“ za savremenu igru (1972). Zvanje naučnog istraživača stiče još kao magistar tehničkih nauka, a ta znanja transmedijalno prenosi u oblast plesa i fizičkog teatra, te kasnije završava specijalističke interdisciplinarne studije na Fakultetu umetnosti ONCA u Oslu, Norveška. Osnovala je vaninstitucionalno pozorište Teatar Mimart 1984. u Beogradu, gde je realizovala preko 70 autorskih plesnih predstava, fizičkog teatra i 500 art performansa. Izdvaja nagrade: za koreografiju „Prvo natjecanje koreografa YU“, Zagreb (1989); za plesnu predstavu Krug, BRAMS (1994); za negovanje koreodrame Slobodan pad, BRAMS (1996); za plesnu predstavu Institut za promenu sudbine na festivalu „Zlatni lav“, Lavov (1998); Specijalna nagrada „Kijev travnevi“ u Kijevu, San Marinu, Moskvi, Napulju, Sankt Peterburgu, Gelzenkirhenu, Kairu, Pragu… Svetska organizacija pantomime joj je 2020. dodelila nagradu za životno delo „Zlatne ruke“. Kreatorka je autorske metode „Mimart“, za koju 2019. Dobija internacionalnu nagradu „Grozdanin kikot“. Iskustvo dugogodišnjeg rada istraživanja Nela Antonović je publikovala u knjigama: Mimart godovi (2000), Fenomenologija pokretom (2004), e-knjiga 25 (2009) i e-monografija Mimart (2014).

Jelena Jović Stevanović rođena je u Londonu. Završila je Baletsku školu „Lujo Davičo“ 1975. (u klasi prof. Spomenke Prokić). Igrala je kod Kaće Stojkov, „Eksperimentalni balet“, u njenoj prvoj grupi džez baleta. U Parizu i Londonu bila je na seminarima i klasičnog i džez baleta – kod Žana Babilea, Pitera Gosa, Džona O’Brajena 1981. Upoznala Lindzi Kempa i radila u njegovoj trupi 1980. i 1981, što je odredilo njen dalji put. Radila je sa Dušanom Trninićem u „Beogradskom kamernom baletu“, a potom i sa Nadom Kokotović, Damirom Zlatarom Frajom – Koreodrama na TV. Bila je dugogodišnja saradnica Petra Slaja. Kao koreograf je radila u JDP-u, Narodnom Pozorištu, BDP-u (u dramskim predstavama). Od 1994. je članica Ister teatra u kome je radila kao igrač, glumica, koreografkinja… Ister je 2008. godine dobio nagradu „Dimitrije Parlić“ za najbolju predstavu te godine. Kreirala je i realizovala samostalnu autorsku predstavu Ja i dalje hodam, u okviru evropskog projekta „DoPoDo“, čije je premijerno izvođenje bilo na beogradskom festivalu Kondenz. Trenutno ispunjava drugi mandat u statusnoj komisji Udruženja baletskih umetnika Srbije. Paralelno, već deset godina, radi sa decom, i u okviru ovog pedagoškog rada sama pravi kostime i koreografije.

Boris Čakširan diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kao slikar-kostimograf, ali radi i kao scenograf, koreograf i reditelj. Bio je oduvek zainteresovan za telesno izražavanje, pa se u detinjstvu i mladosti bavio gimnastikom, umetničkim klizanjem i folklorom. Kada je imao 17 godina, doživljava povredu koja ga je na tom putu zaustavila. Posle toga upisuje fakultet i počinje da radi kao kostimograf, ostvarujući karijeru jednog od naših najznačajnijih kostimografa, pre svega na filmu, radeći TV serije i pozorišne predstave. Plesu se vraća 1984. odlaskom na Festival savremenog plesa u Bitomu u Poljskoj, gde radi punih 11 godina nezavisne projekte. Nakon toga 6 godina radi kao gostujući koreograf u MASPA školi pri Kibutz Dance Company. Godine 1998. osniva ERGstatus projekat savremenog plesa u Beogradu, kao edukativni projekat sa internacionalnim umetnicima-pedagozima, a koji od 1999. vodi u formi nezavisnog plesnog teatra. Kao koreograf sarađivao je sa Mudra Teatrom, Plesnom trupom Bidadari, Grupom „Hajde da…“, ali radi i u dramskim predstavama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Pozorištu „Boško Buha“, kao i mnogim drugim. Kao borac za inkluzivne prakse, bio je i jedan od osnivača i umetnički direktor festivala angažovanog teatra „Van okvira“ u Beogradu, kao i koosnivač IIAN – Internacionalne mreže inkluzivnog teatra.

Sanja Krsmanović Tasić diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, i na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu na grupi za modernu i džez igru u klasi Ljiljane Mišić. Razvija se kao umetnica kroz rad sa Torgerom Vetalom (Odin teatar), Joši Oidom, Renom Mireckom Karolajn Karlson, Katzuro Kanom, Širom Daimond, Deborom Hant i mnogim drugim. Članica i solista Beogradskog savremenog baleta Smiljane Mandukić u periodu od 1982-1991, članica teatra pokreta MIMART i trupe Belgrade Dance Theatre. Кo-osnivačica, koreografkinja i plesna pedagoškinja Centra za umetničku igru i Centra za pokret i ples. Od 1993 do 2014. deo je umetničkog, i organizacionog jezgra DAH Teatra, pozorišne trupe i DAH Teatar Centra za pozorišna istraživanja gde je bila aktivna kao glumica, koreografkinja i direktorka programa, i u okviru koga je kao autorka, ko-autorka i deo tima razvijala veliki broj umetničkih i društveno angažovanih projekata i Festivala. Osniva Hleb Teatar 2014. u okviru koga razvija novu scensku formu „esej u pokretu“ u kojoj spaja svoje iskustvo iz oblasti savremenog plesa i pozorišta. Zajedno sa Borisom Čakširanom autorka je plesne predstave igrača sa i bez invaliditeta „Кriva za Gausa“ (OKVIR TELA, Grupa „Hajde da…“). Godine 2017. pokrenula je festival i projekat „Dani Smiljane Mandukić“,posvećen očuvanju i arhiviranju nematerijalnog plesnog nasleđa kao podršci najmlađim i najstarijim koreografima i plesačima u našoj zemlji. Neki od njenih najznačajnijih autorskih projekata su „Smiljana Mandukić-esej u pokretu“, „Telo pamti“ dokumentarističko plesne predstave, „Iverje“, sa igračima od 18- 95 godina, „Vretenje“, „Daikon-esej u pokretu o plesačkom telu“ (DOPODO projekat), mjuzikla „Reči od kamena“, „Majke“, „O S(A)VESTI-esej u pokretu o Dadi Vujasinović“, „Ispraćaj“, „Pozajmljena sećanja“ (projekat NETMEM), „Priče hleba i krvi“, „Sestre po oružju“ prva novozelandsko srpska koprodukcija, „Doček“ i mnogi drugi. Drži radionice i igra predstave širom sveta. Predsednica je Međunarodne asocijacija za pozorište i dramu u obrazovanju-IDEA, i predsednica CEDEUM-a.

Tatjana Pajović je osnivačica i umetnička direktorka Teatra Projekat Objektivna drama – POD teatar, 2000. Diplomirana je balerina (Škola „Lujo Davičo“), glumica i pozorišni/dramski pedagog. Diplomirani politikolog za međunarodne poslove na FPN u Beogradu – odsek međunarodne studije. Stručno se usavršavala u oblasti izvođačkih umetnosti i pozorišne pedagogije u teatru Ogledala i uspomene iz Milana (1995–1998, mentor: reditelj Masimo Đaneti). Jedan je od osnivača i članova prve profesionalne pozorišne trupe SIGNUM iz Beograda, 1988–1993. Sa Nenadom Čolićem osnivač je i član Plavog pozorišta 1995. Posle godina iskustva rada sa velikim pedagozima u oblasti plesa i drame, rada u klasičnom i mjuzikl pozorištu, u susretu sa radom Grotovskog, Artoa, Barbe i Masima Đanetija, definitvno se opredeljuje za istraživački pozorišni pristup kroz nasleđe antropološkog teatra i rad u manjim, posvećenim grupama. Odatle proističe i POD teatar – proces baziran na stalnom istraživanju i uspostavljanju odnosa između uloge Čoveka i uloge Umetnika, razvijajući posebnu metodologiju za rad sa decom, mladima, profesionalnim umetnicima i odraslima različitih godišta i opredeljenja. Od 1995. kreirala je, kokreirala, vodila, mentorisala različite umetničke projekte, događaje, predstave, radionice i seminare u Srbiji i inostranstvu. Od 2014. započinje sa projektom Teatar zajednice – međugeneracijska saradnja, koji uključuje POD teatar u evropsku mrežu projekta pozorišta zajednice CARAVAN NEXT.

Anđelija Todorović diplomirala je u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu. Učestvovala je u mnogim radionicama u Parizu, Londonu i Beogradu. Od 1980. do 1983. je član trupe „Beogradski novi balet“ pod vođstvom Dušana Trninića. Do 1986. Je učestvovala u predstavama Narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog itd. i sarađivala sa koreografima i rediteljima savremenog izraza: Damirom Zlatarom Frajom, Nadom Kokotović, Lidijom Pilipenko, Miljenkom Štambukom, Miljenkom Vikićem, Janezom Pipanom, Ivicom Kunčevićem. Od 1986. do 1992. je bila član Pozorišta na Terazijama, gde ostvaruje solističke uloge u predstavama repertoara. Suosnivač je trupe SIGNUM (1986), koja pod umetničkim vođstvom koreografa Dejana Pajovića ostvaruje predstave koje učestvuju na festivalima u Jugoslaviji i inostranstvu. Sa grupom autora osniva 1994. godine Ister teatar, čiji je i umetnički rukovodilac. Ister teatar sa svojim projektima učestvuje na svim značajnim festivalima savremenog teatra u Srbiji i Crnoj Gori, kao i na festivalima u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Italiji, Rumuniji, Bugarskoj, Egiptu. Sa Isterom ostvaruje nagrade: Strukovnu nagradu „Dimitrije Parlić“ 2008. godine za najbolju plesnu predstavu te godine, nagrade INFANT festivala, Festivala malih pozorišnih formi, Sterijinog pozorja… Samostalni koreografski rad ostvaruje i u mnogim dramskim predstavama beogradskih pozorišta, a takođe i pozorištima u Somboru, Nišu, Užicu, Vranju i Vršcu, za koje dobija i nagrade. Ostvaruje saradnju u domenu savremene igre i savremenog pozorišta sa našim i inostranim značajnim koreografima savremenog plesnog izraza – Isidorom Stanišić, Dalijom Aćin, Dušanom Murićem, Draganom Bulut, Bojanom Mladenović, Damirom Todorovićem, Odil Dibok, Sašom Božićem… Od 2013 do 2017 je bila predsednik Udruženja baletskih umetnika Srbije i direktor Festivala koreografskih minijatura u Beogradu.

02.11. @20:00

Bitef Teatar

Polazna želja u kreiranju ove plesne predstave jeste pitanje: na koji način arhiviranje plesne umetnosti može biti umetnička praksa? Autorovo istraživanje ove želje odvija se kroz transgeneracijsku kreativnu razmenu sa šest koreografa/reditelja/plesača/izvođača lokalne nezavisne plesne scene: Nelom Antonović, Anđelijom Todorović, Jelenom Jović, Tanjom Pajović, Borisom Čakširanom, i Sanjom Krsmanović Tasić. Ovih šest umetnika zajedno, izvođači su predstave, odnosno „arhive u pokretu“ – otelovljujući nedovoljno zabeležene zapise kretanja, doživljaja, sećanja, oralnih istorija iz njihovih umetničkih opusa – u trenutku kada ne postoji zvaničan institucionalni okvir arhiviranja lokalne plesne scene. Kroz transgeneracijsko (samo)propitivanje fizičkih, društvenih, emocionalnih, ekonomskih, ideoloških i drugih (uglavnom nevidljivih) ranjivosti iza njihovog kulturno-umetničkog rada i prakse, preispituju se ujedno i taktike, principi, (re)pozicioniranja i kontradiktornosti njihove samoodrživosti kao oblika otpora, kritike i zajedništva u turbulentnim društveno-političkim okolnostima rada i života tokom poslednjih četredeset godina. Šta o svemu tome iz današnje perspektive imaju da kažu (umetnički i lično) Antonović, Todorović, Jović, Pajović, Čakširan i Krsmanović Tasić? Šta nose i kriju njihova tela? Na koje načine se nestalnost arhiviranja jednog vremena i istorije odražava kroz nestalnost same umetničke izvedbe (predstavu)? Kako plesna umetnost (nezavisne scene) opstaje kao relevantno društveno, kulturološko i političko sredstvo za re- i pre-oblikovanje društvenog tela? Želja da se napravi čvrsta istorija, sigurno se završava neuspehom. Pitanje je samo, za koga?

Repertorio No.2

predstava

03.11. @20:00

Bitef Teatar