Mantre plešu / Dancing mantras

13. Kondenz festival savremenog plesa i performansa

23 – 29. oktobar 2020.

Ovogodišnji festival nastaje u novim okolnostima, takozvanoj “novoj normalnosti” u vreme kovida-19, koju je teško, skoro nemoguće definisati – fluidna je, mutira kao virus, kontradiktorna je kao informacije o pandemiji, neuhvatljiva je i ima tendenciju da parališe, pasivizira, zbuni, uplaši, deprimira. Uprkos tome, Kondenz i ove godine ostaje dosledan u načinu na koji je koncipiran i produciran.

Projekcija festivalskog programa u godini u kojoj je sve postalo “nesigurno”, upitno u svojoj otpornosti prema drastično promenjenim uslovima produkcije, opet je nastala kao kolektivno delo koje se obraća sopstvenom kontekstu sa željom da mu u tim uslovima pomogne da opstane i da ostane prisutno. Kroz kolektivno kuriranje koje se bazira na principima zajedničkog korišćenja raspoloživih resursa (znanja, socijalnih veza, prostora, finansija, medijskog prostora, itd) radi kolektivnog benefita, aktiviramo pojmove koji odlikuju rad na ovom festivalu i projektima Stanice: kolektivitet, komjuniti, kritičnost i konceptualizacija (ili, kako bi Bojana Cvejić rekla: “a few ‘c-terms’: collectivity, community, criticality and conceptualisation”, 2005).

Ponovo stvaramo privremeno okruženje zvano Kondenz koje daje prostor radovima domaćih autora i autorki da prikažu svoje performanse, ideje, eksperimente. Program uključuje sve radove nastale u prethodnih godinu i po dana koji nisu imali veću vidljivost u našoj sredini, a koji na najdirektniji način ukazuju na raznovrsnost umetničkog izraza u polju plesa, koreografije i performansa. Posebno ističemo da su svi ovi radovi nastali kao nezavisne umetničke produkcije uz retku institucionalnu podršku (Lounli plenet ima podršku gradskog pozorišta jer je na njegovom repertoaru), čime praksa kojom se nezavisna plesna produkcija nekoliko godina sistematski sprečava i ograničava (načinom distribucije sredstava na konkursima, nepostojanjem drugih mera podsticaja plesnog stvaralaštva i ignorisanjem autorskog rada plesnih umetnika od strane pozorišta) postaje još opasnija.

Na uzbunu zvoni činjenica da smo se svi, globalno povezani, našli u krizi posle koje više nema povratka na staro. Efekti antropocena materijalizuju se pred našim očima kao niz kriza u kojima postaje neizvestan opstanak prirodnog sveta. Smatramo da su i svet umetnosti i polje kulture odgovorni za moguće buduće oblike ponašanja naših zajednica i da moraju biti platforme za kritičko promišljanje sveta koji treba da bude stvoren. Zato ćemo, kao dodatni oblik dijaloga sa umetnicima i publikom, ponuditi diskurzivne programe – predavanja i razgovore kojima se problematizuju teme antropocena, mesta i uloge performansa u promenjenom socijalnom i političkom kontekstu i načine produkcije u svetu umetnosti.

U kustoskom oblikovanju ovogodišnjeg programa, poigrali smo se mantrom voli-ono-što-radiš, sa željom da to bude okvir kroz koji posmatramo uslove umetničke produkcije i rada, ali i da adresiramo eksploatisanje ljubavi i njenih pratećih pojmova kako u umetnosti, tako i u domaćinstvu, kako u pop-kulturi, tako i u svakodnevnom životu. Dok se mučimo da realizujemo nametnute standarde, profesionalne i emotivne, grcajući u multitaskinzima, uslovljeni onim što se naziva ljubav, disciplinovanih radnih tela istorijskom kriminalizacijom nerada i nezaposlenosti, nemamo vremena da stanemo i sve okrenemo naglavačke. Nemamo vremena da sagledamo granice između perfekcionizma, ljubavi i (samo)eksploatacije. Nemamo vremena da se bavimo tragovima i posledicama koje takav način rada i života ostavlja na scenu, kolektive, zajednice, ljude.

Voli-ono-što-radiš nije nova fraza, koristi se dugo i u različitim kontekstima, međutim u okviru neoliberalnog rečnika dobila je nova tumačenja i (zlo)upotrebe. Sa jedne strane, dehumanizuje većinu stanovništva koje svoj rad obavlja iz potrebe, a ne iz “ljubavi”, a sa druge predstavlja pogonsko gorivo za (samo)eksploataciju koja se odvija u polju honorarnog rada karakterističnog za polje umetnosti i kulture.

Zanimanja koja imaju poseban status u društvu, smatraju se posebnom vrstom rada koji ima uzvišene ciljeve i kvalitete, poput rada u umetnosti i kulturi, akademskog rada, aktivističkog i slično, donose određene vrste privilegija, ali istovremeno su obeležena prekarnošću čija se štetnost po ljudske živote zamagljuje idejama takozvane slobode, fleksibilnosti i rada iz “ljubavi”. Prekarni uslovi rada objedinjuju 99% ljudi na planeti, a između ostalog, karakteriše ih stalna neizvesnost, život uvek između zaposlenosti i nezaposlenosti, nemogućnost planiranja budućnosti, neprekidan stres i strah za egzistenciju, što su sve faktori koji utiču na fizičko i mentalno zdravlje ljudi, na kvalitet života i na životni vek.

U oblasti umetnosti, zbog ideje o posebnosti umetničkog rada, uspostavlja se distanca od rada koji se obavlja za nadnicu, čime je omogućena eksploatacija na kojoj počivaju institucije umetnosti. U realnosti, među ljudima koji obavljaju ova zanimanja postoje klasne razlike, koje odražavaju klasne razlike u društvu, koje se zamagljuju idejom o uzbudljivom životnom stilu i kreativnom radu, a koje vrlo često predstavljaju odlučujući momenat u biranju uslova i načina rada, razvoju i napredovanju u višestrukom smislu, uslovima produkcije i izlaganja rada…

2020. godina učinila je još vidljivijim do koje mere prekarnost ugrožava živote ljudi, te da se u pozadini svakog, pa tako i umetničkog rada, nalazi još jedna vrsta rada “ljubavi” i to u obliku nevidljivog neplaćenog kućnog i reproduktivnog rada, koji je u vreme karantina morao da nastavi da se obavlja, iako je sve ostalo naizgled stalo. Podela na esencijalne i ne-esencijalne poslove je dodatno markirala klasne, rasne i rodne razlike širom sveta, a pitanja nege i brige su dobila svojih pet minuta, pre svega preko problema vezanih za obrazovanje dece od kuće i velike stope smrtnosti u gerontološkim centrima.

Mantra voli-ono-što-radiš u tim uslovima je za trenutak postala irelevantna, svi poslovi koji nisu označeni kao esencijalni su za trenutak izgubili smisao. Taj trenutak je trajao kratko, vrlo brzo smo posredstvom interneta, raznih društvenih mreža i online platformi imali prilike da konzumiramo sadržaje preko monitora i ekrana. Izložbe, predstave, postavke, performansi, plesni podovi, scenografije, kostimi, sve je prebačeno u online formu, jer je ljubav uživo postala zabranjena u novonastalim okolnostima pandemije.

A šta kad je ljubav zabranjena epidemiološkim merama zaštite? Kada neophodna distanca između naših tela propituje/diktira i otvorenost našeg srca? Ako su naša tela u 2020-toj u prečniku za 2 metra veća, kakvi su naši susreti? Ako online realnost preuzima vođstvo, šta novo saznajemo o susretu umetnika i publike kroz živu izvedbu? Ako su i putovanja otežana kako nastavljamo da gradimo transnacionalnu plesnu scenu, koja je neophodnost, važan izvor i podrška našem plesu? Ako sve češće dobijamo poruke da umetnički poziv nije među najvažnijim zanimanjima u 2020. godini, kako se nosimo sa sopstvenim osećanjima bezvrednosti onoga čime se bavimo? Kako brinemo jedni o drugima, o svetu oko nas, kada smo svi pod teretom stresa sadašnjice i neizvesne budućnosti? U vremenu u kom je ceo svet gledao snimak svirepog ubistva Džordža Flojda, u kom se migranti utapaju u Mediteranu i umiru na Balkanu, u vremenu u kom nema većeg grada na planeti u kom nije bilo demonstracija… koju “normalnost” iza sebe ostavljamo, a koju novu kreiramo? I koji je to ples koji nam je u 2020oj svima neophodan?

Akumulacija kapitala, iako ubrzano proizvodi, još brže ubija neumerenošću, nasiljem, iskorišćavanjem svega što joj (ni)je dostupno. Ljubav paradoksalno spada u paletu pojmova kojima se pokreće ta nekrotična mašina. Rad “ljubavi” održava svet koji se istovremeno od sopstvenih aktivnosti raspada, on je toliko iscrpljujuć, intenzivan i ideološki zamaskiran i vrti se u začaranom krugu radeći protiv sebe, održavajući čitav niz aktivnosti koje nas histerično vode u kataklizmu.

Čovečanstvo konačno počinje da biva svesno da je čitav živi i neživi svet, u smrtonosnim čeljustima ljudske vrste – nas samih. Novopostavljeni sat na Menhetnu nas podseća da imamo još sedam godina da probamo da spasimo Zemlju od potpune ekološke katastrofe. Anti-antropocentrični pogled na društvo i svet zahteva od nas preispitivanja samih postulata mišljenja, etike, filozofije, umetnosti, bivanja zajedno.

Hajde da pričamo o novim modelima produkcije, o novim paradigmama stvaranja i razmene, o različitim dimenzijama bliskosti i potreba, o telesnosti, deljenju, radosti.

Hajde da pričamo o ljubavi koja nije prazan spektakl, paravan za eksploataciju svega i svih.

Nova mantra: ljubav može i mora biti drugačija.

Ana Dubljević, Mirjana Dragosavljević, Marijana Cvetković

PROGRAM

Foto: Marko Milić

Nothing can go wrong

Isidora Stanišić i Darja Janošević

23.10. 20:00, Magacin
Ograničen broj publike, obavezna prijava na mail stanica.info@gmail.com.

ЯTUCORA

Marko Milić i Jelena Vuksanović

24.10. od 15:00 do 21:00, Tajna lokacija
Obavezna prijava i rezervacija termina na broj telefona 063 381 109; svaki termin traje oko 30 minuta.

Foto: Marko Pejović

Neusamljeno osamljen solo na vezi

Jelena Alempijević

24.10. 20:00, Magacin
Ograničen broj publike, obavezna prijava na email stanica.info@gmail.com.

Foto: Miloš Janjić

Razotkrivena priroda ili Priče o biljkama I radnicima

Vladimir Bjeličić

25.10. 12:00, 13:00, 14:00, Arboretum Šumarskog fakulteta, Kneza Višeslava 1
Ograničen broj publike, obavezna prijava na email stanica.info@gmail.com.

Antropocenska ontosonografija: O planetarnom zvučnom okruženju

Andrija Filipović

25.10. 19:00, online predavanje

Foto: Miloš Janjić

Projekcija filma o Dušanu Muriću, Milica Ivić + Razgovor posle projekcije sa Dušanom Murićem i Milicom Ivić

26.10. 17:00, Ostavinska galerija, Magacin (ZOOM / FB)


Predavanje: Kondenz festival – produkcija u obliku otpora

Marijana Cvetković

26.10. 19:00, Ostavinska galerija, Magacin


Razgovor o knjizi “A Live Gathering: Performance and Politics in Contemporary Europe”

U razgovoru učestvuju urednice Ana Vujanović i Livia Andrea Piazza, moderator Marijana Cvetković

27.10. 17:00, online razgovor (ZOOM / FB)


Lounli planet

Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Igor Koruga

27.10 20:00, Atelje 212

Ograničen broj publike, obavezna prijava na email stanica.info@gmail.com.


Čajanka

Druženje i razgovor sa saradnicima i publikom

28.10. 18:00, Ostavinska galerija, Magacin


Finale

Jana Milenković

Ko-autori/ke i izvođači/ce: Isidora Popović, Đorđe Živanović Grgur, Miloš Janjić, Alisa Oravec, Simonida Žarković, Jovana Stojić

29.10. 20:00, Magacin

Ograničen broj publike, obavezna prijava na email stanica.info@gmail.com.



Kustoskinje: Ana Dubljević, Mirjana Dragosavljević, Marijana Cvetković
Produkcija: Marijana Cvetković, Ana Vuković
Organizacija: Milica Radumilo

Vizuelni identitet: Anna Ehrlemark
Prelom: Johanna Marcadé-Mot

PR Monika Husar / KomunikArt

Foto i video podrška: Foto tim Magacina

Finansijska podrška:
Ministarstvo kulture i informisanja

Life Long Burning

Dance On, Pass On, Dream On

European Dancehouse Network

Program Kreativna Evropa – Evropska unija

Creative Europe

Partneri:

Magacin u Kraljevića Marka 4-8

Instituto Cervantes de Belgrado


Б brain С store П project